NAŠA KOZERIJA: Pripisato po mojoj ženi…

       Et na, ni mu vrag do mira i moro je otit na teren, a k tomu men naprtit zaduženje da se projdem malkoc po gradu i da zapišem što gođ vidim i čujem. najprvo vam moram reč ko sam ja i što sam: Žena sam Iveša Pisaroviča sa Suvare, a viču mi tetka Jula. Tako sad se znamo. Pa evo što ja vidla ovaj dan:

       Išla sam ko obično na pijac: Makar je bila nedlja, ipak je bilo par baba. Ulce izgledale onak pravo nedeljski, a po plotovma nalipite plakate, pa morate znat što sve ima u javnom životu grada. Tu kazaljišni plakat, tam opet sveučiljišni, a tam opet od njeke zabave… Uprav mi došlo milo … Mog Iveša ni doma, pa ću se malkoc pozabavit onak kak se mi žene znamo zabavt, kad smo same. Projdem par koraka, kad sretnem jednu prijateljcu, koja je radla cilu noć u noćnoj šihti a tak je friško izgledala.

       “O, pa kak, ti ne spavaš?” upitam je.

       “Pa ja sam spavala”, veli ona.

       “Pa zar noćas nis radila?”

       “Ma radla sam i te kak, al sam si zat malkoc i pridrimala”, veli mi ona.

       “Pa kak se to more”, usčudim se ja.

       “Sve se more kad se oče. Kad sam išla na poso ponila sam vanjkuša, fino legla pored peći, i nikom ništ. Prospavala sam svu noč. Kad je svanulo, ja vanjkuša pod ruku i ajd kuć.”

       “A jesil mogla spavat kod onih strojeva i mašina?”

       “Baš sam fino spavala. Sanjala sam od godišnjeg dopusta. Kad sam bil na našem Jadranu i vozla se u njekoj barki, koja se zvala Jadranka.”

       “Samo, znaš”, velim joj ja, “da su te ufatili, loše bi se sprovela. Mogli bi te izbact iz posla.”

       “Ama kakvi”, veli mi ona. “Mi radimo jako produktivno, pa ak malkoc zabušimo, ni je tuljki kvar. Jedne noći nam se presušlo tri korta tista. Oni što rade po danu, to uzmu, nanovo namoče i opet je sve fino”.

       Ona se nasmija, pa mi s par koraka vikne: “Potpisat ću, da ću fort radit u noćnoj šihti”.

       Moram se i ja zaposlit u njekom takom poduzeću, di su ljudi tak uviđavni, da se more spavat prek noći.

       Još sam mislila otom, kadli me neko zovnu… To je bijo mog muža prijatelj. Veli on meni, da mu idem kupt šibce u otel. A kud bi ja i to u otel.

       “Ma idi de”, veli on “ja sam već bijo, ali mi onaj za šankom reče da nema. Teb će sigurno dat. Žensko si, a k tom ti je Iveš na putu.” Dala se ja nagovort i odem … Baš je bilo tak, kak je onaj kazo. Onaj iza šanka se smijo na mene i ja na njeg, a šibce sam dobla i vani ih dala prijatelju. On me ondak za nagradu pozvo na utakmicu, na kojoj i on igra. Stala se ja isčuđavat. “Kak da ti igraš, a u teb ima sto pedeset kila, ko i jedna…”

       On mi ondak veli da to igraju baš taki kalibri ko on… A to zovu – “Mršavi i debeli”.

       Na putu za igraljišće, kad sam popdne išla, ufatla me strina Mara, pa mi veli da i njen igra. A ovaj njen je bijo nekih dva metra visok. Na koncu su ti debeli i mršavi došli van na travu, onak napol goli. Kad sam to vidla, spopo me bjes, pa kad su počeli svoje trbuhe natiravat po igraljišću, prošla me volja to gledat. Bila sam sretna da moj Iveš ni doma, jer bi i on igro, a za to bi ondak doma kleča na kuruzu, što se tak osramotio javno. Nakon malkoc vrimena počeli se ljudi dizat i odlazit kuć, a i men dosadilo, pa im se priključla… Njeki su još ostali da gledaju tu nakaradu od športa i malograđansku sramotu. Ko mu se tim športom bavi i kake koristi od tog ima?

       Sad želim da se moj Iveš što prije vrati, jer ovo ni poso za men, al ipak ostajem vaša

       teta Jula sa Suvare

Tako je pisao Virovitički list broj 31 dne 28. V. 1954. (GmVtc - D.S.)