|
NAŠA KOZERIJA: Nusput zapisato
Te sam večeri imao pravoga peha. Štijo sam
ić u kino "Zvijezda" i pošaljem sina kartu kupt. Dojde moj sin kuć, pa mi da
kartu. Ja se već poveseljo, al kad tam to ni bila karta za "Zvijezda" kono, kud
sam ja štijo ić, nek za njeko "Danica" kino. Ma reko, od ku to …? Novo kino u
Virovtici. Morti su ga sagradili prek noći. E, u ove bi se trebali ugledat i
zidari, šta ziđu one stambene kuće kod Munjare, već drugu godnu. Sve je to lipo.
Imamo dva kina. Al študiram sad ja di je to kino? Na koncu upitam sina da mi
pokaže puta u to novo kino. A on mi veli da to ni novo kino, nek da je ovu katru
izvadjo u "Zvjezda" kinu. Počo ja opet študirat … Kak karta "Zvijezda" kina, a
na karti stempilja "Danica kina". Onda mi pukne po glavi. To je sigurno rad
šparunga. Što da se pravi nova štempilja, kad još funkcjonira i stara. A razlika
u naslovu na firmi i karti ni baš velka. I "Zvijezda" je zvijezda, a i "Danica"
je zvijezda.
Kad sam najzadnje tu problematiku s kartom
rješjo usputim se u kino. Uprav dojdem na korzo, tam do one okrugle kučće di se
prodaju cajtungi i razni drugi papirnati špeceraj, kadli me zaustavi njeki
šareni glas. "Čestitke, čestitke!". Ma reko što se ovaj drug šali? Čestitke za
uskrs, a on sotim već davno raskrstjo. Dojdem bliže, a ono zbilja. Trže se
čestitke sa šarenim pisanicama.
"Od kud to", kažem ja njem, "ti sotim
rasčistjo, a tu ovak. Sam si mi reko da je to mrak srednjeg vjeka, kad je čovjek
bijo rob prirode i društva".
"Jesam, reko sam, a kažem to i sad …", kaže
on.
"A zašt onda to prodaješ?" upitam ja.
"Pa za novce. Znaš ideja je ideja, a dinar
je dinar…"
"To je točno, al ni pošteno"
"Nisam ja kriv, to je trgovina!"
Ošo ja potlam u kino. Goklem god će ljudi
gledat kroz dinar, dotlem će i bit tak. Ja na primjer nisam taki, jer znam da je
novcima svidno di bili, kod mene ili kod drugog.
Kad sam se iskotrljo iz kina prek svih onih bregova, dojde mi želja maljkoc grlo
nakvast. Osušlo se kroz dva sata.
Ušo ja u bircus i viknem dva decina. Dok
sam to pijo ide njeki drug pultu i kaže: "Ko obično". Ona iza pulta šuti i
nalije mu dva decina pravog vina. Ondak dojde još jedan i veli: "Po običaju". I
on dobije dva decina. O, reko ja lip je to običaj. Kuljko ja znam još ni niko o
tom nješt napiso, a kak bi bilo sramota da o tak finom običaju niko ništ ne
napiše, odlučjo sam ja nješt napisat. Mort će me njeki krivo svatit, pa fino
nalupat. No niš zato, ne bi mi bilo prvi put. I kad sam se počo interesirat od
tog običaja, saznao sam da Virovitičani popiju u jednoj godini 170 hiljada
litara vina, 15 hiljada litara rakje. One sporedne artiklove, košt rum i likera,
neč ni zapisat. Kad bi to što popjemo pretvorili u dinare, došlo bi okolo 35
miljona dinara. Za ove miljončeke bi mogli stvorit knjižnicu kake ni nadalek. Tu
još nis upisate one litrice, koje se doma popju. Pa ondak još nisam zapiso
kuljko veselja imaju žena i djeca. Računam da bi se suze radosnice mogle mjert
na litrice i uračunat u obred ovog običaja.
Izajdem van iz šanka i projdem kroz otel.
Misljo, ponedljak pa nesvira, al kad tam ono praši glazba sve u šesnajst.
"Pa kak to"' upitam kelnera.
"Pa znate, drugi dan uskrsa, a mi moramo…"
"Znam, znam, morate zaradt."
"Tak je", veli on.
"Tak je", velim ja.
Kažem ja vani seb: "Tak je moj Iveš. Ideja
je ideja, a dinar je dinar. Ideja na stran, a dinar … u džep. Zat draga
redakcija, plati mi, štos ovo piso. Ni prav da njeki zarađuju, a ja ništ. Znaš
redakcijo, dinar je dinar …
Svim puno servusa šalje ozdol potpisati
Iveš Pisarović, sa Suvare.
Tako je pisao Virovitički list broj 27. dne 1. svibnja. 1954. (GmVtc - D.S.)
|
