NAŠA KOZERIJA: Odlazak mog komšije

       Teško je izgubt stvora skojim ste bili dobri, pa se niste tukli, košto se to događa međ prijateljima, a još je teže izgubit komšiju najboljeg međ komšijama, košto je bijo ovaj moj. Mene je taj udarac zafatijo, a kad sam bijo tam, kad se komšja oprašto od nas Virovitačana prije odlaska u tuđi svit, odlučio sam nješt napisat da nam ostane vječna uspomena. Od žalosti se napjo, pa je počo buncat. (Ni mu zamjerit, njekak kod nas ništa bez vina.)
       "O, Suvaro, Suvaro, zar te moram ostavt? Više neć vidt tvoje četr žarlje, koje razbacate poteb, kokad da služe ne za svitlo davat, već tebi za ukras, o tamna ulce moja!"
       Meni navališe suze bez reda na oči, a on je dalje fantaziro:
       Počo je stenjat, a ja ga stao tješt: "A, nemoj, nemoj, vratit ćeš se ti nama…" Nakon malo vremena opet je počo muklim glasom:
       Nisam mislijo, da ću me sad premjestit, kad su oni u Prodavaonci poljoprivredni proizvoda počeli točt vino navelko što smiju i na malo što nesmiju. Kad sam prije pijo po birtjama, uvik me žena našla, a sad kad bi mogo se zavuć u tu prodavoncu i pit bez smetnji, moram napustit ovaj lipi grad. Znam, dvaput sam već uspijo napit se u ovoj prodavaonici i ni me nikad niko smeto. Pili smo iz flaše, a kad neko sumnjivi uđe, mi to pod kaput. A onaj prodavač sam se smije i tringelta trpa u džep. Ah, što mogu, kad dobro nikad ne ide dugo."
       Plačem ja, a on jadnik stenje kokad su mu nosa razbili i bez prestanka jauče: "O da ovaj cug još ne dojde…"
       Kad život postaje lip kod nas, a ja moram otijt… Ljudi postaju praktični i radiju da im je bolje…Oni naši zlatni trgovci po špecerajima razvagali šećer u štanicle po kilu, pa kad mušterija dojde, samo joj ture u ruke… Uzmeš i odlaziš kuć, sretan štoste se na brzinu rješli. Daklem, kojput ima u štaniclu i malo manje od kile, no o tom ni za divant, glavno je brza podvorba.
       Stao ja gledat kak on bistro divani, a oči mu ipak pune suza, no to ni bilo za dugo, opet je počo fantazirat ko kad mu pozlilo.
       Ja neć otić! Još se nisam ni Virovtice naužjo… Ti si Iveš sretan, još ćeš i po zabavama odat, a ja moram otič. O, kak su zabave divna stvar u našoj Virovtici!... Imaš svoje misto… Sjedneš, niko te ne gura, glazba, a ti uživaš. Pa, kak ondak počnu tortu lictirat, na velku radost… Nji pet se tam natjeruju, a drugi glede… A još najzad kao se malo potuku pa onaj kulturni dobio tortu gurne onog štoj dobio, što postaje čak i napeto.
       Vidiš Iveš, ni mi žao napustit Virovticu, već mi žao ostavit sve te lipe stvari i više ih neimat. Krasno je to kad se poslje zabave ganjaš sa ženom okolo Doma. Ti pijan, a ona nesmije da ti priđe… Pa kad se počmeš derat na nju, a drugi samo misle "kak je on kuražan"… Iza tog je došo vlak i on je otišo, a ja sam plako i plako, a plačem i sad kad se sitim sviju stvari, rad koji je njem bilo žao ostavit naš grad. Ja ću odsad sve to radit za dva… Za njeg i za me odozdol potpisanog
       Iveša Pisarovića sa Suvare

Tako je pisao Virovitički list broj 26. dne 16. IV. 1954. (GmVtc - D.S.)